Nalazimo se u periodu kad nije retkost da problemi sa adolescentima i decom školskog uzrasta eskaliraju. Vaše je da se zapitate zašto je to tako i kakva je tu vaša uloga kao roditelja.

U poslednje vreme, a po pravilu, naročito pred kraj školske godine, u momentima kada se donose „velike“ odluke od značaja za „celu budućnost“ u mnogim porodicama dolazi do velikih stresnih situacija i pokreta dece koje roditelji em ne mogu da razumeju, em još teže prihvataju. Bukvalno dolazi do trenutaka, svađa, razilaženja u kojima se ne snalaze ni sami roditelji, a kamo li deca. Ova razilaženja u odabiru i prihvatanju načina življenja naročito teško padaju deci i imaju uticaja na njihov razvoj. Ona su rastrzana između onoga što žele ili što ne žele, njihovih nezadovoljenih potreba, razočaranih roditelja koji to ne retko i demonstriraju na njima svojstven način (koji kad bi se malo zastali shvatili bi da jako podseća na već viđene situacije između njih i njihovih roditelja). Neka deca se povlače pred željama roditelja (jer ko će bolje znati), neka postaju agresivna, čak i nasilna, neka posezaju za ekstremnim postupcima samokažnjavanja ili kažnjavanja drugih bliskih, itd. U svakom slučaju, ne dolazi do ostvarivanja dece na njima željeni način i to otvara vrata zastoja u rastu i razvoju deteta u nekom trenutku njihovog života. O svemu gore navedenom pisaću u nekom novom tekstu.

problemi-sa-adolescentima-i-decom-školskog-uzrasta-v

Ono što jeste jedan od osnovnih uzroka ovakvih situacija jeste neadekvatan ili nepotpun kontakt (ukoliko pravog kontakta i ima) koji su roditelji i deca kreirali i uspostavili od samih početaka zajedničkog bivstvovanja. Često se roditelji na ove reči uvrede, povuku, jer to dožive (a opet u skladu sa svojim mehanizmima odbrane) kao svoj neuspeh, kao optužbu, što sigurno niti je bilo rečeno, niti je postojala pomisao o tome, niti je to znak manje ljubavi prema deci. Nije stvar slušati kako neko priča, nego čuti šta zaista poručuje, kako verbalno, tako i neverbalno.

No, ni kontakt, ni postavljanje granica nisu tema ovoga razmišljanja. Centralna tema je mesto i uloga roditelja. U svakom „bliskom“ susretu zastanite i zapitajte se: „A šta je ovde moje? Kako sam ja ovome doprinela/doprineo?

Zapitajte sebe kako ste se našli u toj situaciji, zašto mislite da ne postoji drugi ni bolji način od onoga koji vi nudite. Zašto: „tako treba“, „tako mora“, „to svi rade“, „tako je pravilno“, zašto je vaše dete „nežno i osetljivo“, kako to „sve dobre majke rade tako, a pravi očevi ovako“, i tako redom dalje bez kraja, do u nedogled. Osetite jačinu ovih prethodno pročitanih reči. Gde pišu ta pravila? U kom zakonu? Da li je to vaša priča? Da li su vam poznate ove etikete kako ih je monahinja Matrona nazvala, a psihoterapeuti to zovu introjekti? Teško je odupreti se tome, zato ljudi i rade na sebi, na svom ličnom rastu i razvoju, na ugledavanju sopstvenih šema i mehanizama odbrane. I ne što je teško, neko može biti i bolno. Izuzetno bolno!

I zato kad sledeći put dođete u situaciju da slušate potrebe svoga deteta (ovde se ne misli na materijalne), pre nego što odreagujete, zastanite za trenutak i zapitajte se da li vaš komentar pripada vama, da li je autentičan.

Save

Attachment