Gde roditelji greše? Znamo li šta na tom putu radimo pogrešno i šta ne treba raditi, kako bi nam deca izrasla u odgovorne, dobro vaspitane ljude?

Gledam roditelje koje srećem u ordinaciji i često se pitam gde nam to promakne „vozić“ pa preuzmemo na sebe ulogu Svemogućeg, kada su nam deca u pitanju. Zašto smo tako sigurni da ako im mi to ne odradimo neće niko i propadoše? Zašto im ne dozvoliti da probaju, da osete, da ih zaboli? Zašto da ne nauče šta mogu, a šta ne mogu, šta im leži, a šta ne? Slušam mame i tate, a sve češće i bake i deke (da, da, baš one koji su nekada znali da objasne značaj postavljanja granica i šta je prihvaljivo, a šta ne) kako u svome domu gaje genija. U slučaju da imaju više dece, onda odgajaju genije i to na svim poljima, potpuno neselektivno.

A deca, naši najbolji lakmus papirići (koje mi na žalost ne registrujemo) samo zrače, menjaju boju i šetaju od bazne do prilično zakiseljene sredine. I vrlo se lako adaptiraju i pronalaze svoje mesto.  A i što ne bi?! Imaju ko će da im sve završi, sve organizuje, isplanira i sve servira na srebrnoj tacni, a naravno i na kraju sve da počisti.

gde-roditelji-greše-v

Kad odrastu, često čujem roditelje da me pitaju: „A gde sam pogrešila/o?! Pa sve sam iz ljubavi da se ne muči! Nekada sam jedva sve nosila/o. Samo ja znam šta sam prošla/o!“ Tačno tako! Kako neko može da zna ono što niste nikada pokazali, a ne daj Bože izrekli? Kako da vam prizna taj trud, tu muku, nekada patnju, kad ni ne zna da je ikada i postojala? Varka je da ćete dete zaštitii ako mu ne dozvolite kontakt sa spoljnim svetom, da ga ugleda na svoj, autentičan način, da ga oseti, da učestvuje u dešavanjima. Dete samo neće učestvovati u tome u trenutku kada vi to za njega odrađujete. A posle? E posle zavisi kako će se snaći, prilagoditi, „kome će se carstvu privoleti“.

Ne trudite se da prezaštitite svoje dete. Razvojni strahovi normalna su pojava, za razliku od neurotskih. Neurotski strahovi su posledica slabosti u odnosu roditelj – dete. (Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd, 2015). Ne kraju krajeva, ne bi baš bilo uobičajeno da vi nemate strah od bilo čega (duboke vode, zmije, neke elementarne nepogode, mraka, pucnjave, napuštanja i sl.).

Za kraj još jednom da podvučem značaj kvalitetnog komuniciranja sa detetom. Ne zaboravite – komunikacija bi uvek trebali da bude dvosmerna. “Prepoznajte, poštujte i priznajte mišljenja i brige svoga deteta, potražite emocionalno značenje koje se često skriva iza reči, identifikujte osećaj i reflektujte (“vratite”) ga detetu” (Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd, 2015).

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, geštalt psihoterapeut, specijalista pedijatrije

Save

Save

Save

Attachment