Dete ili mašina za trošenje para?, pitanje koje svakodnevno postavljamo sebi, naročito u ovom periodu.

U poslednjih mesec dva, pa skoro svakodnevno, slušam slične priče roditelja, ali i dece. Tačnije, kada bi zanemarili formu, sadržaj svake priče bio bi isti – „Ne znam više gde je kraj traženju“ ili „ Ne znam gde to ja grešim, a dubim na trepavicama 24h dnevno“, kažu roditelji. Na to deca odgovaraju: „Moji drugari imaju bolje“ ili „Evo, pojavilo se i ovo u radnjama, a ona (to misle na majku) se pravi blesava“. Ova priča dobija na značaju i jačini kako se i približavaju predstojeći praznici. Na žalost roditeljskog džepa, mi imamo tu privilegiju da sve praznike proslavljamo u duplikatu, malo u decembru, kad slavi ceo svet, normalno, a onda nastavljamo u januaru, kada je i na nas došao red, normalno. I tu nije kraj! Tek nam predstoji zimski raspust i čarolije koje isti nudi, a od roditelja se, normalno, očekuje da svojim potomcima i to obezbede.

dete-ili-masina-za-trosenje-para-v1

E, u prethodnom pasusu mnogo toga napisanog (a sve je vrlo štura verzija priča iz života i ordinacije jednog pedijatra i psihoterapeuta) nije normalno ili možemo definisati to i na drugojačiji način – da je malo previše ovog normalno.

Prvo, deca imaju pravo da traže od vas, kao i svi ostali u vašem životu, šta im padne na pamet, ali vaše je da znate kada vam je preko mere, kada više to nije u redu, kada nije normalno. Vaše je da kažete dosta, da postavite granice. I zapamtite, dragi roditelji, nikada nije kasno da svome detetu postavite granicu. Tog trenutka mu činite uslugu!

Drugo, ne znam ko vam je rekao da treba da dubite na trepavicama 24h dnevno svome detetu, gde to piše? Koja vlada je to pravilo donela i koje su posledice (kazne) nepoštovanja istog? Ako mislite da time pokazujete ljubav prema svome detetu, prevarili ste se. Ovim samo omogućavate da vam traži više i češće, da se to podrazumeva, da je normalno i potvrđujete mu da to treba da radi. A na koje posledice često nailazim u svom radu, a koje su rezultat toga što „dubite na trepavicama“? Deca, na taj način, ne znaju šta zaista činite za njih, jer ono što se ne izgovori (ne doživi), ostaje i  ne ispričano. Dalje, gotovo je postalo svakodnevnica slušati žalbe roditelja kada je ishrana (hranjenje) dece u pitanju. Ne zna se više niti šta je koji obrok, niti koliko isti traje, a o namernicama koje dete jede, tačnije ne jede („ne voli“) neću ni da pišem. Deca više nemaju granice šta je zaista potrebno imati, u čemu se uživa, šta predstavlja zadovoljstvo. Sve vrednuju kroz imati i koliko to košta i da li je u trendu. Ne zaboravite – to ste ih vi naučili. To vas ne čini lošim roditeljima! Nikako! Radili ste i radite najbolje što znate i umete.To se pojavilo“, „Hoću to!“, „Kupi!“,  „Daj!“….. „A kad dobijem, poigraću se i idem dalje, jer ima još toga.“ Onako kako se ponašaju prema igračkama, stvarima, ponašaće se i prema najbližima, prijateljima, ljudima iz okruženja. Šema ponašanja, šema življenja, je uvek ista, forma samo može da se menja u skladu sa situacijom u kojoj se osoba nalazi. Naravno, sve do trenutka dok ta šema osobi odgovara. Kada više ne bude prijatno u svojoj koži i kada osoba toga postane svesna, može se okrenuti ka sebi, svome ličnom rastu i razvoju, uz stručnu pomoć i podršku, jer glava koja je napravila problem, ne može isti problem i rešiti, istom glavom kojom ga je i napravila.

dete-ili-masina-za-trosenje-para-v

Treće, a vrlo bitno iz prvog pasusa, roditelji su ti koji su značajne praznike i datume u životu i identitetu svakog pojedinca, kakav je Božić praznik, na primer, materijalizovali. Božić, (kao i svi drugi praznici i bitni datumi) je praznik vere i nade, a nadasve LJUBAVI. Zdrav, kvalitetan kontakt, vreme koje se istinski provede sa svojim detetom (ne u tržnim centrima i kupovini ili igraonicama, tako se ljubav ne dokazuje), emocije koje tom prilikom podelite su ključni faktor vaspitavanja vašeg deteta u sadašnjem trenutku, a odnosa vešeg deteta i poštovanja prema vama u budućnosti. Ne možete ni svim poklonima ovoga sveta kupiti sreću i zadovoljstvo koje dete ima nakon kvalitetnog kontakta i vremena provedenog sa vama.

Sreća, vaša i dečija ispunjenost, zadovoljstvo, poštovanje, priznavanje i međusobno uvažavanje, kao i ljubav se ne kupuju. Oni se žive i od njih se živi. Tako se obezbeđuje zdrav psihomotorni razvoj vašeg deteta, kao i vaše dobro psihofizičko stanje.

I nemojte se plašiti da postavite granice, da kažete dosta. Taj pokret ne pokazuje nedostatak vaše ljubavi, naprotiv. Niko nije u stanju da voli i brine za vaše dete više nego vi sami. A kad budete spremni da postavite granice, budite spremni i da sa vašim detetom podelite zajedničke trenutke. Nemojte ni da vas bude strah ili sramota da potražite pomoć i podršku (baš zbog one priče o istoj glavi sa istim problemom) profesionalaca koji su školovani u ovoj oblasti.  Naravno, uvek imate lakšu opciju – „Šta bi želela/o da ti kupim?“, pa onda trk u tržni centar. Za to vam ne treba ni hrabrost ni stručna pomoć, bitan je samo novčanik.

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, pedijatar, geštalt psihoterapeut

Attachment